~Svet ce se srusiti, samo ce ostati masta, i ljubav koja ne potoji~

Ponekad' se zapitamo da li smo mi u stvari zivi? Da li postojimo? Ds li stvrano volimo, ili mastamo? Da li posle smrti ima zivota? Ali to niko nezna. Osim nas samih. Mi smo pisci svoje price, kompozitori svoje pesme, tvorci svog zivota. Ako zelimo da verujemo u ljude, vorovacemo. Ako zelimo da volimo, volicemo. Ali jedna ce se desiti, svet u kome zivimo, nestace, ostace samo prasina, i lesevi nasih mrtvih tela. Ostace ljubav, jer ona se ne rusi, ona i ne postoji da bi se rusila. Svetu je kraj. Gotov je. Nema ga. Samo ostaje da zivi masta, jer je sve ostalo zavrsilo kao i list papira u moru, kao i riba bez vode. Sve se tako brzo zavrsi, zaboravi se, ali mi cemo uvek mastati, uvek cemo ziveti u srcima ljudi kojima smo bar nekada znacili nesto. I uvek cemo voleti, bar u masti. Jer drugacije ne moze.